Gužva, znoj i nova devojka
Sala puna zvukova. Džakovi tutnje pod plafonom, parovi odrađuju serije, instruktor povremeno dobacuje savet. Kod jednog džaka stoji devojka u crnom kimonu. Kosa skupljena, gard miran. Udarci čisti, bez žurbe, kao da radi nešto što zna napamet.
Poziv sa zadnjom namerom
Prišao joj je on — visok, jak, naviknut da ga slušaju.
„Nova si?“ — klimne ona. „Da.“
„Smanji malo. Ovde zna da bude zeznuto.“
„Snaći ću se.“
Nije mu bilo dosta. „Hajde u par. Brže ćeš shvatiti nivo.“
„Neću sad.“ Odgovor miran, ali publika već zastaje. On se nasmeši: „Biće kratko.“ Pristaje, uz opomenu: „Samo pažljivo.“
Prvi minuti oprezni. On siguran, korak stabilan. Ona drži distancu. Onda on ubrza. Brz udarac, ona kasni pola trena — i padne. U sali utihne.
Pad, podsmeh i rečenica koja peče
On odstupi, kao džentlmen, ali ne do kraja.
Ovo nije mesto za žene. Idi kući, spremi mužu ručak.
Negde se čuje tih smeh. Nekome je neprijatno, ali niko ne prekida.
„Još jednom“ — trenutak preokreta
Devojka diše duboko, ustaje, pogleda ga pravo: „Još jednom.“
Ovog puta sve je drugačije. Koraci kraći i brži, udarci oštriji, reakcije instant. On pokušava da vrati kontrolu, ali svaki njegov pokret dobija odgovor. Ona ga stalno hvata na pola misli, uvek za korak ispred.
Jedan bočni iskorak, kratko preuzimanje ruke, kuk kao osovina — i on se nađe na strunjači. Niko ne govori. Čuje se samo njegovo disanje.
Posle tišine — poštovanje
Ona priđe, na pristojnoj distanci: „Hvala. Bilo je korisno.“
U njegovom pogledu više nema smeška ni sigurnosti. Samo razumevanje. Ona se vraća svom džaku. Tek tada se sala opet probudi: udarci, glasovi, ali drugačiji pogledi. Neko skida slušalice. Instruktor klimne, ne govori ništa. Svi znaju šta su videli.
I niko više nema dilemu ko je ovde na nivou.
