Čovek koji je smislio bekstvo
Dugo je glumio da je sve u redu. U njemu je već bilo rešeno: strah od deteta, dugovi, posao na ivici. Prvo je hteo samo da nestane. Onda je zaključio da je to malo. Hteo je da je nema, zauvek.
Put bez povratka
Rekao je da im treba vazduh, da odu van grada. Put je gutao kilometre šume, signal nestao, tišina sve dublja. Zaustavio se na uskoj proscezi.
Zašto smo ovde? — šapnula je.
Otvorio joj je vrata. Kratko, tvrdo: Izađi.
Stisnula je stomak, sišla. On je seo nazad, pogled sklonio u stranu: Ne mogu ovako. Snađi se.
Zgrabila je kvaku, molila, brže nego što može da diše: Nemoj… neću stići… imamo dete…
Vrata su zalupila. Gas. Zvuk se utopio među stablima.
Noć, glad i jedan pogled
Hodala je bez prestanka. Šuma ista, drveće zid, bez staze. Noge peku, dah kratak, stomak vuče. Glad i žeđ, vrtoglavica.
Spustila se kraj oborenog stabla. Oči same klonu. Veče je steglo šumu. Tihi lom grančica, šuštanje, dalek zavijanje.
Kad je otvorila oči, video se mrak i on. Vuk. Nekoliko metara, velik, tamnog pogleda. Ne reži, samo gleda. Ona ukočena, bez glasa.
Korak napred. Zastao. Uši se podigle, telo zateglo. Okrenuo se ka šumi, tiho zacvikao, kao upozorenje — i nestao.
Svetla među stablima
Koraci. Teški, otvoreni. Dva svetla iz mraka, pa treće. Dvojica sa lampama, jedan s puškom.
Evo je! — vikne jedan.
Lovočuvari. Čuli su zavijanje i pošli da provere. Utkali je u jaknu, dali vode. U bolnici su rekli: još par sati, ne bi je bilo.
Tragovi i rečenica koja peče
Njega su našli brzo. Kamere su uhvatile auto na izlazu iz šumske zone. Najpre je negirao, pa popustio.
Jednu rečenicu nije više mogao da izbriše iz glave:
Ti si je ostavio da umre. A spasio ju je onaj koga bi ti nazvao zveri.
