Ružan plan pod tuđom zastavom
U dnevnoj sobi gde je svaka stvar zarađena njenim rukama, Ana sedi na ivici. Svekrva godinama sipa etikete po nameštaju, a Vasili, 38 godina i otac dvoje dece, krcka semenke kao da je na odmoru između časova. Predlog pada hladno: prodaćemo Anin auto, Marini treba do klinike, trudna je. “Mi smo se dogovorili.”
— A mene ste pitali? — kaže Ana mirno, ledeno.
Stari dugovi i nova hrabrost
Sećanje bocne: “zajam za kuhinju” koji je petu godinu “na čuvanju” kod svekrve. Ana stavlja na sto dokumenta od kola. Jasno: auto je njen, stan je nasledstvo od bake. To je njen deo “porodičnosti”. U odgovoru dobija etiketu: “Nisi žena, ti si biznismen, sve ti je oko papira.”
— A vaša ljubav je velika, samo nek je preko mog računa, uzvraća.
Noć bez boršča, jutro sa čelikom
Kasnije, Vasili bez telefona i bez hrabrosti: “Neću svađe.” Ana suvo preseče: kasno je da piješ Boržomi kad su bubrezi već prodati. Nisi zucnuo dok su premetali moj auto kao da je pepeljara.
Ujutru svekrva uleće s moralom iz prošlog veka: “Žena treba da stoji iza muža. Ti si kao notar na groblju, samo računaš.” Ana joj vrati šolju iz ruke i kaže: nisam na groblju, u braku sam. Ili sam bila.
Pet minuta za odrastanje
Vasili ulazi u trenerci kao u izgovor. Ana mu postavlja jedno pitanje: ko si — muž ili dodatak maminoj kuhinji? Svekrva traži zakletvu: “Je l’ ti majka manje važna od nje?” On stoji kao magare na raskrsnici.
Ana otvara orman, baca mu košulje u torbu, i spusti poslednju meru:
Ključeve ostavi na stolu. A šerpu boršča — takođe ponesi. Ona je mamina. Po ukusu se oseća.
Petnaest minuta kasnije, hodnik je tih. Ostao je miris boršča i odlučnost koja ne vrišti, nego stoji uspravno. Ana sipa čašu vina, napolju kiša pegla prozor. I prvi put joj se smeje: nije ona notar na groblju. Gazdarica je svoje života. Napokon.
