Gužva na stanici
Vrata su šištala, vagon se zanjihao, a ljudi s kesama i kišobranima ulazili zadihani. Među njima — žena oko pedeset, visoke štikle, dugo sivo kaputo, jasna šminka i izraz “svet mi smeta”. Teška kožna torba preko ramena. Prođe kroz prolaz i kolenom zakači momka kraj prozora. Ne kaže “izvinite”. Ide dalje, pa zastane i pogleda ga.
Susret bez “izvinite”
— Lepo si se raskomotio — izgovori s podsmehom. — Kako drugi da prođu, jesi razmišljao? Noge si raširio… Gde su ti roditelji bili kad je trebalo da te nauče poštovanju?
Momak podiže pogled. Slušalice u ušima, skida jednu, gleda je mirno, bez izazova. Vagon se utišava, par klinaca iz ugla već čeka vatromet.
“Zar te nisu učili da starijima treba ustupati mesto? Šta, teško ti je da ustaneš ženi?”
Vagon je za trenutak utihnuo
Svi očekuju svađu. Ona već podiže ton, par ljudi se okreće, neko duboko uzdahne. A onda, bez trzaja, bez drame, momak spusti pogled i kaže tiho:
Jedno tiho “izvinite”
— Izvinite.
Ustaje. I baš tad sedište zaškripi i samo se sruši unazad, sklizne i pod oštrim uglom nalegne na zid. Spoljna strana drži se na jednom bočnom nosaču, jastuk klizi i otkriva metalne opruge i polomljen plastični ram. Jasno kao dan: tu se ne sedi, osim ako se ne držiš celim telom. Momak ostane da stoji, blago se njiše, kao da mu je noga utrnula.
Trenutak stida
Tišina. Žena zastane, pogleda slomljeno sedište, pa njega. — Nisam znala… izvini — promrska. On klimne, vrati slušalicu i okrene se prema vratima. Vagon krene, i kao da svi izdahnu u isti mah. Niko nije povisio ton, a opet je nekome postalo neprijatno — taman koliko treba da sledeći put pogleda bolje pre nego što vikne.
